Razdvajanje blizanaca, za i protiv

Onaj ko je postavio pitanje u društvu roditelja blizanaca o tome da li decu razdvajati ili ne naišao je vatrenu raspravu i čvrsta stanovišta. Prema ovome niko od roditelja njie ravnodušan, ili snažno zastupaju stav da blizance ili trojke ne treba nikako i ni pod kojim uslovima razdvajati ili snažno veruju da je to za njihovu decu dobro. Na ovu temu teško se nađu ravnodušni sagovornici.

Psiholozi savetuju povremena razdvajanja od najranijeg doba zbog razvoja individualnosti. To zvuči prilično nejasno i pomalo sebično. Izaziva reakciju tipa: “Moje dete se rodilo u paru i nema teorije da doprinesem ni na koji način da se odvoji od brata svoga ili sesetre svoje i postane neki sebičnjak.”

Možemo sad pokušati da pojasnimo priču o individualnosti. Ona prvenstevno znači potpuni razvoj sopstvenih potencijala. Da bi ja postala dobar pevač ja moram da dođem u situaciju da otkrijem ovaj svoj potencijal, zatim da poželim da ga iskoristim i na kraju da puno pevam i vežbam da bi dostigla neki kvalitet, da bi sposobnost razvila do kraja. Međutim u moju individualnost ne spada samo ono za šta sam sposobna već moja emocionalnost, moj način na koji se lako rastužim na tuđu patnju ili brzo promenim raspoloženje nakon svađe. Ovo se delimično nasleđuje jer temperament ima jak oslonac u genima ali se u mnogome i uči u porodici i široj sredini. Ono što se još pakuje u takj kofer (sem sposobnosti i emocija) su lične osobine. Možda sam plašljiva i treba nekako da ojačam samopouzdanje da smanjim strahove i nesigurnosti, možda sam druželjubiva bez mere sve bi za drugove dala ili sam oštra, uvredljiva preko svake mere pa moram da uravnotežim te svoje reakcije. Većina nas kroz iskustva koja doprinose ličnom razvoju, menjaju nas na bolje (ili prave od nas lošiju osobu) prolazimo sami pa tako i sve lekcije neuspeha i sjaj uspeha nosimo sami, ne delimo nego ugrađujemo u svoju ličnost.

Kod bilazanaca ovaj proces individualnog razvoja je pomalo ugrožen jer ne postoji vreme, događaj, osoba koji imaju samo za sebe. Od postanka, preko rođenja i tokom života oni dele skoro sve. Moglo bi se reći da je slično i sa braćom i sestrama, a jeste slično ali ne baš isto. Kolika god da je razlika među decom ona postoji. Jedno se dete rodilo prvo, bilo samo sa roditeljima jedno vreme, bilo manje ili više svesno dolaska drugog deteta a ono drugo kada se rodilo bilo je u fazi koju je prvo dete odavno prošlo. Kod blizanaca sve, ama baš sve se dešava u isto vreme. Jedina razlika je taj individualni tempo razvoja, mala sloboda svakog blizanca u okviru koje može da varira, da se razlikuje od onog drugog. Međutim čak i ovo nekada može biti otežavajuća okolnost za blizanački par jer pritisak na onog koji je prohodao, progovorio ili ko zna šta kasnije (“možda nešto nije u redu?!”) je uvek prisutan. Jer poređenje je uvek u toku, neminovno iako ne i najbolji postupak.

Ono što sa sigurnošću možemo reći je da se kod blizanaca ili trojki, četvorki lični identitet formira u tesnoj vezi sa drugim iz para a u ekstremnim slučajevima jedan blizanac je sastavni deo samospoznaje drugog. Deo idetiteta blizanaca jeste činjenica da su blizanci. Svaki od njih. Ali ovo ne treba da bude dominantna odrednica njihove ličnosti već jedna od mnogih odrednica.

Obično se pitanje rastavljanja postavlja kada je u pitanju polazak u vrtić ili u školu. U svakom slučaju postoje situacje kada je bolje ne insistirati na razdvajanju blizanaca.

Kada postoji samo jedna grupa u vrtiću ili školi. Bez obzira zašto se preporučuje razdvajanje ako nema uslova za to ne treba ga siliti. Još jedan razlog za ostanak blizanaca u istoj grupi mogu biti neki trenutni porodični uslovi. Ukoliko čitava porodica prolazi kroz neku krizu prolaze i deca ma koliko mala bila. Ukoliko ste se nedavno selili, neko je bolestan ili je bilo smrtnih sučajeva u porodici najbolje je ostaviti ih zajedno jer bi dodatni stres bio razdvanje od sestre ili brata. Posmatrajte svoju decu. Ako su jedno drugom podrška, podstiču se na učenje, lepo sarađuju, ne ometaju jedno drugo, imaju prijatelje u grupi onda ih vi ostavite zajedno. Ako znate da će biti potrebe za skorašnjim razdvajanjem pripremite ih, razgovarajte o tome i probajte da ih povremeno kraće razdvajate pre no što se pravo razdvanje desi. Može da se desi da razdvojeni blizanci pokažu veliku nesigurnost i da budu u velikom stresu koji bi ih ometao da uče i upoznaju se sa drugom decom, sarađuju sa vaspitačima. Ako je tako, ne odvajajte ih, to je za njih onda preveliki korak. Nekada je roditeljima jednostavnije i efikasnije da sva deca blizanci ili trojke, četvorke budu u istoj grupi. Tada upoznajemo samo 2 vaspitača ili jednog učitelja umesto 2 ili 4, navikavamo se na jedan set pravila, deci je jednostavnije jer su u istoj ustanovi kod vaspitača sa istim metodom rada. Oni će pričati i uopređivati svoje vaspitače ili nastavnike, porediće rad u vrtiću i školi kao  i pravila ponašanja i svima je mnogo lakše kada je to manje informacija za obraditi. Dovoljno je imati dva različita domaća zadatka iz matematike, srpskog i prirpemati dva različita materijala za likovno pa da bude previše posla za jedne roditelje. Prednost zajedničkog boravka blizanaca i trojki je i ta što njih vaspitači, učitelji, nastavnici i škloski psiholozi uvek mogu bolje shvatiti ako znaju da su blizanci i ako znaju oba (ili sva tri) deteta. Mnogo blizanačka ponašanja mogu se razumeti samo u tom kontekstu ili uočiti samo u interakciji blizanaca. Zato je nekada osobama koje su u kontaktu sa blizancima lakše kada su oni u istoj grupi. Neka istraživanja, doduše inostrana, pokazuju da rana separacija blizanaca dovodi u velikom procentu do teškoća učenju čitanja, ponašanju i ukupnom napretku blizanaca. Na ovoj adresi možete naći istraživanje autora Tully, Moffitt, Caspi, Taylor, Kiernan, Andreou iz 2003. godine).

Koji su razlozi, koje su to situacije kada bi ih trebalo razdvojiti? Pričali smo o individualnosti. Razvoj individulanosti je jedan od najčešćih razloga za razdvajanje. Ako blizanci ne ostvaruju prijateljstva i nikako uklapaju se u grupu dece ili odeljenje u školi dobro je razdvojiti ih. Nije dobro za njih da nemaju drugih prijatelja ili poznanika i da se samo druže međusobno. Preterano takmičenje među blizancima  može biti veliki problem za njihov napredak. Blizance često porede. U izgledu, sposobnostima, osobinama ličnosti. Mnogi ljudi sa čuđenjem uzvikuju: “Pa oni su totalno različiti iako su blizanci!” Zašto su začuđeni? Zato što očekuju da su potpuno isti u svemu. Ovo posebno prati jednojajčane blizance koji su i po izgledu jako slični. Trojke i blizanci zaista imaju sličnosti, imaju specifičan odnos i pomalo su specifične ličnosti ali su istovremeno i ličnosti za sebe. Nisu klonovi, kako ljudi očekuju ali nisu ni obični braća i sestre. Ipak očekivanja ljudi navode okolinu blizanaca da ih stalno poredi. Ako se i blizanci porede puno ali sa izraženim takmičarskim duhom to može voditi stalnim sukobima i nadmudrivanjima među njima. Ponekad pomaže odvojiti ih u različita odeljenja. I tada može da se nastavi kometicija pa treba pokušati nešto drugo ali ako odvajanje “upali” to je za sve dobro. Blizanci mogu da ometaju drugu decu. Neki parovi blizanaca ne prave razliku između ponašanja u školi i kod kuće pa kućne navike ponašanja ispoljavaju u školi. Ovo može da ometa i njih u učenju i drugim aktivnostima ali i drugu decu pa je tada dobro razdvojiti ih.
Daću primer koji sam čula od jedne blizanačke majke, u pitenju su dečak i devojčica, zajedno su u prvom razredu i učiteljica ne zna šta bi jer ako su zajedno posvađaju se, koškaju, zasmejavaju, i  time ometaju drugu decu. Ako ih razdvoji traže jedno drugo, ne rade kvalitetno, dovikuju se s vremena na vreme, teže da se spoje i opet ometaju drugu decu.U tom smislu blizanačka dinamika je takva da sam njihov odnos može da ometa drugare u razredu na jedan potpuno specifičan, blizanački nacin. Tačno je da i druga deca mogu da ometaju, ne samo blizanci, ali mi ovde govorimo o njima.
Pitanje različitih sposobnosti je verovatno najvažnije i najitrigantnije u ovoj grupi pitanja za razmišljanje. Ukoliko su deca različitih sposobnosti i zato se predlaže razdvajanje, bolje je to i učiniti. Ni jednom roditelju nije cilj da mu se neko od dece slabije razvija nego što može i treba jer na taj način zapravo nikome ne pomaže već odmaže sebi a bratu ili sestri. Kod blicanca sa manje razvijenom sposobnošću može se javiti osećaj krivice što ometa i koči ili osećaj ljubomore što je onaj drugi konstantno bolji. Tako se može pokvariti odnos između dece. Ipak treba biti obazriv i svoju decu uvek iznova procenjivati: ukoliko bi razdvajanje bilo suviše stresno za oba deteta ne treba ga siliti. Isto tako ne treba siliti ni zajednički boravak. Na primer ako jedan blizanac slabije čuje a drugi ne, ne treba taj koji čuje dobro da sedi u razredu gde se komunicira jezikom znakova samo da bi bio sa bratom. Na ovu priču se nadovezuje i ona o dominantnosti jednog blizanca. Nisu svi parovi takvi da je jedan blizanac dominantan na svim ili nekim poljima, obično svako ima neku svoju “specijalnost”, svako negde dominira ali ako je jedan blizanac dominantan na svim poljima, ako samo jedan umerava ponašanje i diktira odnose u tom paru te to ometa razvoj drugog onda je bolje razdvojiti ih, omogućiti drugom da razvije svoju ličnost i sposobnosti a ne da bude večito u senci brata.

Imajte na umu da če deca odrasti pa će neke od osobina koje su sad simpatične postati neprihvatljive ili neprijatne za praktikovanje. Mali blizanci obučeni isto su slatki ali tako obučeni srednjoškolci izazivaju podsmeh vršnjaka. Preterano emocionalno (za)vezani dečaci trojkice su slatki u zagrljaju ali kada jednog dana ona prava za jednog od njih shvati da će uvek biti na trećem mestu može da odustane od takve neobične veze. Blizanački par devojčica u kom brigu o jednoj uvek vodi njena u svemu bolja sestra kada su male izgleda simpatično, dok takve sestre u dvadesetim godinama izgledaju tužno. Vodite računa da gajite one osobine i navike koje će vašoj deci pomoći u životu a ne izdvojiti ih, zbuniti ili sputavati.

Nekada zbog stalnog poređenja, senke brata ili sestre, konstantnog zajedničkog doživljavanja i iskustava blizanci žele da se razdvoje i kažu to jasno. Ispunite im želju jer ima je očigledano potreban prostor. Kada čitate ispovesti starijih bilazanaca često ćete naići da su se rado razdvajali jer su voleli da imaju nešto svoje. To “imati nešto svoje” je za blizance retko iskustvo jer sve dele od majčinog stomaka, roditeljske pažnje i ljubavi, posuđa, odela, kreveta kade pa  do drugova i igračaka. Kada pitate odrasle blizance oni često kažu da im je nedostajao taj individualni tretman. Autorki ovih redova jedne prilike u šetnji gradom prišao je blizanac, sada već odrastao i rekao da ima brata i da vidi da sam majka blizanaca i da želi nešto da mi kaže. Nakon što sam ga ohrabrila u tome rekao je: “Nemojte ih oblačiti isto, nemojte ih terati da upišu istu školu i molim vas, uvek, uvek im kupite svakom po jednu čokoladu. Nemojte da uvek tu jednu moraju da dele. Evo ja ovako odrastao, dan danas umem da kupim čokoladu i sam je pojedem”.

Uputno je razdvajanje i ako su jednojajčani i toliko liče da ih drugi ne mogu razlikovati. Tada je otvoren niz mogućnosti da razviju neke negativne osobine kao što je sklonost da se lažno predstavljaju ili šale sa ljudima na neprimeren način, opet zamenjujući identitet. Osim toga to može štetiti njihovoj slici o sebi kao jedinstvenoj osobi a drugima onemogućiti da razviju pojedinačno dobar odnos sa njima pa je moguće da ih vršanjci zato izbegavaju, što bi dovelo do manjka socijalne interakcije a onda i lošeg socijalnog učenja. Profesinalni predlog za razdvajanjem je uvek potrebno razmotriti. Dakle, ako vam je doktor preporučio da zbog nečeg treba da se razdvoje, možda psiholog ili neki drugi profesionalac moguće je da zna i vidi nešto što vi kao roditelj ne možete. Uzmite taj predlog barem u razmatranje i pokušajte da sagledate situaciju realno. Možda je zaista tako bolje.

Vodite računa da ni jedna odluka ne može da se donese na brzinu pa ni ova. Potrebno je razmotriti odnos vaših trojki ili blizanaca, njihove karaktere, situaciju u kojoj se nalazite vi i vaša porodica, koristi i štetu koju verujete da bi vam takav postupak doneo. Pričajte sa suprugom, rođacima koji ih znaju, ljudima koji ih čuvaju. Pitajte kako se ponašaju kad su zajedno kako kad su odvojeno. Evo iskustvo jedne mame blizanaca:

“Mi idemo kod logopedice privatno u njen stan. Posebno, jedan pa drugi sam bez mene. Ona je oduševljena kako oni sede mirno, sarađuju, ništa ne diraju po stanu. Kaže da nikad nije imala tako disciplinovanu djecu. Čak je i drugim mamama pričala. I jednom nije imala termin za obojicu, pa zajedno došli na tretman, i to bez mene. Kaže ništa nije uspela uraditi, samo se svađaju, odvlače pažnju jedan drugom. Nisu mi znali ni reći šta su radili, jer nisu pratili. Eto, kako se ponasaju zajedno a kako odvojeno.” Ovde je prisutno međusobno ometanje blizanaca i indikovano je odvajanje. Sada su mali ali kada bi se ovo dešavalo na škloskom času u nižim razredima na primer, oni bi ometali i drugu decu pa bi bilo opet uputno razdvajanje. 

Nekada blizanci imaju brata ili sestru, starijeg ili mlađeg. Dinamika se tada komplikuje jer treće dete će takođe imati svoj uticaj na blizance ali i ono će menjati svoje ponašanje u zavisnosti od toga da li je u društvu sa njima ili bez njih. Može pokazivati neverovatnu privrženost, čuvati ih i brinuti se o njima – tada zauzima ulogu sličnu roditeljskoj ali reakcija može biti takva da dete pokazuje ljubomoru i zapodevati svađe, provocirati blizance – tada zauzima ulogu koja je uobičajena za stariju braću ili sestre u odnosu na mlađe. I u jednom i u drugom slučaju drugo dete ima jak uticaj na blzance ili trojke.  Ovo takođe treba uzeti u obzir prilikom odluke o razdvajanju.

Čak i kada procenite da je razdvajanje loš potez ili dobra ideja ne ostajte pritom kao da je zapis u kamenu. Stalno procenjute svoju decu, slušajte kako se ponašaju kad vas nema (jer se ponašaju drugačije) i kada progovore pričajte sa njima o toj temi. Tako revidiratje svoju odluku stalno jer deca vam se menjaju a menjaju se i okolnosti u kojima rastu. Vodite računa o tome da je svaki pritisak loš, i onaj da deca po svaku cenu budu stalno zajedno i onaj da se razdvoje po svaku cenu.

Za kraj kao ilustraciju kako blizanačke veze mogu biti jake i neobične, pomenućemo zanimljiv pojam blizanačke telepatije. To je sposobnost blizanaca da osete ono što drugi oseća ili da znaju o čemu misli. Evo jednog odogovora na pitanje da li blizanačka telepatija postoji:

“Da postoji. I ja sam živi dokaz toga. Imam sestru, identičnu bliznakinju i naša veza ne može biti dublja. Kada smo bila male igrale smo igu pogađanja tako da je jedna pogađala šta druga misli. Nikada nismo pogrešile i to je plašilo naše roditelje. Bilo je dosta stvari koje su ih kod nas zbunjivale. Obe smo rođene nadarene.

I dan danas imam osećaj njenog prisustva iako živi u drugoj zemlji. Moja deca još nemaju taj dar. Da imam blizance bilo bi drugačije verovatno jer oni dele drugačiju vezu od braće i sestara jer su stvoreni i rođeni na ovaj svet zajedno. Postoji neka energija između dva čoveka čije je stvaranje bilo jednovremeno. Ovo možda ne važi za sve blizance ali za nas važi.” (Preuzeto sa: answers.yahoo.com).

Kako se sve ispoljava telepatija među blizancima i trojkama (ili zajedno rođenom decom uopšte)? Nekada jedan oseća fizičke senzacije koji drugi ima i tako zna da ga nešto boli i gde ili recimo, da doživljava srčani udar. Nekada se (kao u ovom primeru) čini da jedno drugom čitaju misli, dovršavaju rečenice – znaju šta će onaj drugi reći. Nekada su uključeni u iste aktivnosti iako su razdvojeni, na primer jedu u isto vreme, kupuju istu stvar čak u istoj boji ili uzimaju telefon da zovu nekog u isto vreme.

Ovaj fenomen nema naučnu potporu iako pojedini blizanci izveštavaju da imaju takve doživljaje. Ipak fenomen nije još naučno ispitan ali veruje se da je zastupljeniji kod monozigotnih blizanaca nego kod dizigotnih.

Koga zanimaju priče o ovakvim slučajevima naćiće ih  na ovom mestu. Mi ćemo ovde preneti samo jednu jednu:

“ Imam brata blizanca i kada samo bili deca bio je kod svog drugara a ja kući. Pas ga je jako ujeo za ruku i ja sam trpeo užasne bolove sedeći kod kuće i govorio sam da me ruka jako boli. Malo zatim brat je došao sa velikom ranom na ruci i mi smo požurili u hitnu. Ovo je jedno od mnogih naših takvih iskustava”

  

Autor teksta: Nikoleta Njegovan