Polazak blizanaca u vrtić

Polazak u vrtić može da bude stresan i sa jednim detetom a naročito sa dva iako se na prvi pogled čini da to što imate blizance, znači da će polazak u vrtić biti olakšan.  Odmah na početku, treba reći da ovaj polazak u paru može biti ometajući faktor jednako kao olakšavajući. Roditelji treba da su svesni da ne prolaze kroz jednu adaptaciju na vrtić nego kroz dve, svako dete će se drugačije adaptirati i treba ispratiti oba deteta (u slučaju trojki sva tri) istovremeno. Osim toga kao poseban proces blizanci će se adaptirati kao par, kao blizanci u kolektivu. Pošto je svaka adaptacija proces sa manjim ili većim teškoćama namera nam je da u ovom tekstu pomognemo roditeljima tako što ćemo ih upoznati sa situacijama koje ih (najverovatnije) očekuju i idejama kako da ih prevaziđu.

Postepeno

Kada odulučite da će vam deca krenuti u vrtić odmah počnite sa njima da govorite o tome. Prvo se obavezno raspitajte kako vrtić funkcioniše, šta ima od igračaka, da li se i koliko izlazi napolje, koliko ima dece i uošte prikupite što detaljnije informacije i pričajte o tome sa decom pre polaska. Podelite infomacije na “zalogaje” i postepeno im uvodite nove informacije koje ste prikupili. O svemu pričajte sa njima, naročito odgovarajte na njihova pitanja, to je najvažnije jer otkriva šta ih zanima. Budite iskreni ako ne znate podatak recite: “Ne znam, pitaću.”, ne lažite i ne izmišljajte šta ih tamo čeka jer kada toga ne bude za njih će to biti šok.

Ako možete odvedite ih do vrtića pre početka da vide prostor u kom će boraviti, igračke a možda će sresti i nekog od vaspitača pa će videti i kako oni izgledaju i ko ih očekuje. Prvi dan je najkritičniji za decu. Tada ih ne treba ostaviti duže od dva-tri sata jer bi to mogao biti preveliki šok posebno za malu decu.

Kada vrtić počne deca svakako neće ostajati puno vreme rada vrtića nego se sprovodi adaptacija koja traje nekoliko sati prve nedelje da bi se broj sati povećavao  i u roku od neke tri nedelje deca ostajala do 15 - 15 i 30 časova u vrtiću. Sve ovo se dešava polako i tokom adaptacije sa decom treba mnogo razgovarati o događajima iz vrtića. Obavezno nađite vreme da posetite vaspitače na individulanim razgovorima i pitajte za detalje ponašanja dece da bi znali o čemi sa njima da razgovarate.

Sve vreme budite pozitivni u svojim stavovima o vrtiću, osmehujte se kada govorite o ovoj temi i ističite pozitivne strane boravka u vrtiću. Deca treba da vide ovu vašu pozitivnu orjentaciju.

Sarađujte

U ustanovama postoje pravila sa kojima se roditelji upoznaju na roditeljskim satancima, stoje “okačena” na ulazu ili na oglasnim tablama i mogu se dobti od vaspitača u usmenoj formi. Proučite ova pravila, zakone, razgovarajte sa vaspitačima i poštujte ova pravila. To nisu slova na papiru koja služe da komplikuju nego obratno to su pravila koja olakšavaju rad svima. Imajte u vidu da vaspitači nisu roboti nego isto kao i vi obični ljudi koji su takođe u adaptaciji na novu decu – vašu između ostalog, nove roditelje i nove radne zadatke za školsku godinu koja počinje. Saradnjom sa vaspitačima, poštovanjem pravila, pozitivnim stavom sa obe strane i dogovorom vaša deca najviše dobijaju. Ponudite vaspitaču informacije o specifičnostima vašeg deteta a hronične bolesti (ako ih ima) obavezno navedite. Vaspitač je sada deo vaše svakonevice, zamalo se može računati kao šira porodica. Kada nije sa vama dete će biti sa vaspitačem a to je bar pola dana. Zato je jako važno da sarađujete sa vaspitačem i da se dogovarate oko usmeravanja deteta, to je naročito važno da bi vaspitanje bilo dosledno i ujednačeno kući i u vrtiću.

Koliko traje adaptacija?

Ne postoji ni jedno isto dete na svetu pa ni vaši blizanci nisu, čak i ako su monozigotni nisu isti i neće isto reagovati na adaptaciju. Adaptacija može da traje kraće ili duže, može odmah da se primeti a može da počne i malo kasnije kada vam se čini da je dete baš dobro startovalo – može odjednom da počne promena ponašanja i adaptiacija. Adaptacija će zavisiti od uzrasta dece, od njihovog karaktera, od atmosfere i navika u vašoj porodici, od vašeg ponašanja i odnosa prema deci,  ustanovi i vaspitačima, od odnosa vaspitača prema deci i od organizacije same ustanove. Pratite decu i njihove rekacije i ne žurite jer nije važno da adaptacija kratko traje nego da se dete dobro adaptira. Takvi se procesi ne mogu požuriti i ubrzati. Adapatcija može trajati od dva dana do dva meseca, to je proces koji ima puno faktora i svi oni deluju na dete i određuju trajanje adaptacije.

Deca će možda pri odvajanju jako plakati i vikati, možda će se bacati na pod, možda će samo tiho plakati i kukati, moliti vas da ne idete, nekada će izgovarati dramatične rečenice, u vrtiću će možda biti sami i povučeni, možda agresivni prema drugoj deci, odbijati da jedu ili piju, spavaju.

Ukoliko adaptacija traje duže nego što je optimalno (recimo duže od mesec dana, mada procena je uvek individualna) treba uključiti stručne službe da pomognu. Nekada je problem u načinu adaptacije koji sprovodi ustanova, nekad dete ima neku teškoću da se adaptira a nekada je prepreka roditelj ili neko događanje u porodici. Svakako treba otkriti uzrok i pomoći, to je jedino u interesu deteta.

Vrste adaptacije

Postoji fiziološka adaptacija i ona se odvija paralalno sa psihološkom. Dete će stupiti u novi kolektiv, novu sredinu i dok se organizam ne navikne na nove bakterije i viruse dete će često biti bolesno. Najčešće imaće visoku temperaturu praćenu kašljem i curenjem sekreta iz nosa ali nisu retki ni osipi i oboljenja oka, kao recimo konjuktivitis. Spremite se psihički da će dete biti često bolesno i da ćete mnoge noći probdeti nad njegovim uzglavljem. Dešavaće se da blizanci budu bolesni u isto vreme a dešavaće se i raskorak pa će tek što jedan ozdravi drugi a sa njim i vi prolaziti kroz faze bolesti. Ako možete sebi naći pomoć ovo je dobar trenutak da je iskoristite. Nije loše da zdravog blizanca odvedete u vrtić. To je dobro za njegovu samostalnost i vama će olakšati brigu o bolesnom.

Ono što se može primetiti u ponašanju dece je da su generalno plačljivija, da se vraćaju na ranije oblike ponašanja (recimo počnu da piške u gaće a nisu ranije) ili da slabije jedu, da su razdražljivija i nervoznija. Deca mogu postati i agresivnija, prema sebi ili drugima. Mogu se javiti poremećaji u spavanju. Sve ovo su posledice psihološke adaptacije.

  

PSIHOLOŠKA adaptacija

Iz ugla deteta, koliko god da je staro, tokom adaptacije prevladaće osećanje da je ostavljeno i napušteno od strane roditelja. Shodno tome ovu separaciju (razdvajanje) pratiće emocije i reakcije povlačenja, strahovanja, besa ili ljutnje, inaćenje i pokazivanje otpora, osetljivost i plačljivost. Kod blizanaca se mogu javiti iste ili različite reakcije na odvajanje, nema pravila. Ovaj strah, starh od separacije je najjači u deteta (ili jedan od najjačih) i deca teško podnose  samu činjenicu da ih je roditelj ostavio na nepoznatom mestu sa nepoznatim ljudima (manja deca ne razumeju uopšte zašto je mama otišla i ostavila ih) a ta činjenica nije jedina na koju se adaptiraju. Tu su novi odrasli – vaspitači, koji nisu ni roditelji ni rođaci ni komšije nego potpuno novi ljudi van okruženja deteta sa kojim je dete ostavljeno i na koje dete treba da se navikne. Tu su i druga deca sa svojim potrebama i karakterima. Ovde blizanci imaju malu prednost – oni nikada nisu bili u situaciji da se samo njima posveti pažnja i ugodi, od rođenja dele razgovore, pažnju, odeću i ljubav i tako su navikli. Deca se navikavaju i na novo okruženje, to je za njih nepoznat prostor, nameštaj, igračke, toalet i prostor za san i hranjanje. Ima tu dosta toga za vrlo malu decu: nove osobe, novi prostor i kao najveći problem odlazak roditelja. Odvajanje od majke je u tom uzrastu najtraumatičnije.

Šta možete da uradite?

Sem pripreme o kojoj smo govorili na početku i postepenog navikavanja u toku adaptacije treba pojačati sve pozitivne i lepe stvari u odnosu sa decom. Treba ih puno maziti i pričati sa njima, poljupci i lepe reči treba da ispune vreme sa decom, ako se deca “lepe” za vas i stalno idu za vama, sede oko vas ili u krilu, leže pored vas sve dopustite i ohrabrite. Ostavite kuću, sudove i ostale poslove neka se samo obavi minimum, neka te poslove obavi neko drugi jer vi ćete imati jako važan posao u to vreme – da stabilizujete svoju decu. Provodite vreme sa decom, pričajte o svemu pa i vrtiću i pokazujte deci puno ljubavi. Ovo zvuči jednostavno ali ako deca postanu nervoznija, počnu da se inate i vraćaju na ranije oblike ponašanja možda će vam biti teže da sve to preskočite i pokažete samo ljubav i strpljenje. Uvek se setite ovih činjenica:

-        “Deca su mi promenila ponašanje jer se plaše odvajanja i promene koja se desila.”

-        “Adaptacija će se završiti, sve će biti iza nas i ostaće samo uspeh koji smo zajedno postigli.”

-        “Moj cilj je da deca shvate da naš rastanak nije konačan već privremen.”

Važno je i da ako ima problema u adaptaciji da ne kritikujete decu nego da im pričate kako treba da se ponašaju. Recimo ne govorite detetu: “Jako si plakao kad smo se razdvajali i ja sam onda bila jako tužna.”  Umeto toga recite šta želite od deta: “Hajde kad se rastajemo u vrtiću da se poljubimo tri puta, kažemo čarobnu reč i rastanemo se sa osmehom.” Posebno se raspitajte šta su nedozvoljena ponašanja u vrtiću i deci pričajte o tome šta mogu da urade u situacijama kada bi inače ispoljili nedozvoljeno ponašanje. Na primer: udaranje je neprihvatljiv oblik ponašanja pa možete reći detetu da sve sukobe rešava rečima ili ako mu neko smeta, da se obrati vaspitaču a da ne ulazi u sukobe. Sva ponašanja koja ugrožavaju drugu decu ili inventar ustanove sigurno nisu prihvatljiva, o tome se uvek može unapred razgovarati.

Ja sam OK sve je OK

Tokom adaptacije vaše dece vi ćete četo biti zabrinuti, iscrplejni, puni pitanja i nedoumica, možda i depresivni ako se adaptacija oduži. Ne vredi da se bodrite kako je sve u redu nego radije potražite pomoć. Ne morate se odmah obratiti stručnjaku mada je to dobra opcija. Možete razgovarati sa ostalim roditeljima koji prolaze kroz isto što i vi, ili koji su nedavno sve to prošli uspešno, možete razgovarati sa vaspitačima koji će vam izvestiti o napredku, vrlo dobro rešenje je zakazati razgovor sa psihologom u vrtiću i pitati za savete, izložiti probleme sa kojima se susrećete. Nekad pomaže da odete na druženje sa nekim ko nema decu uopšte i ko će da vam priča o sasvim nečemu drugom.

Polazak u vrtić je stresan i za majku jer ona se odvaja od dece, najčešće počinje da radi pa se njen svet koji se sastojao od pelena i kašica, mirisa bejbi kreme i kafe za razbuđivanje pretvara u svet obaveza koji podrazumeva razdvojenost od dece. Retka je majka kojoj ovo lako pada. Zato ne ignorišite svoja osećanja već ih rešavajte, od vašeg stanja zavisiće to koliko deca mogu da se oslone na vas. Muž će pomoći ali u suštini u ovoj priči oko adaptacije na vrtić glavni oslonac deci ste vi.
Separacioni strah preživlajava i majka a ne samo dete. Majka se plaši kako će se oba deteta snaći, da li će biti tužni, hoće li lepo jesti, kako će slušati i da li će naći drugare u vrtiću. Majka se plaši i da neće deci nedostajati, da će biti izuzeta odjednom. Majka se prilikom razdvajanja od deteta bori sa mnogim i različitim strahovima. To je sve normalan proces ali nije uvek lako proći kroz njega.

Specifičnosti blizanaca u adaptaciji

Kao roditelj čiji blizanci kreću u vrtić spemite se za duplu dozu svega što predstoji. Oba vaša deteta ili sva tri (sve zavisi imate li blizance, trojke, četvorke) će imati svoje strahove od odvajanja i tražiće dodatno vašu pažnju i ljubav. Pokušajte da nađete vreme da se svakom posebno posvetite a ako niste u mogućnosti organizujte zajednička maženja i grljenja, razgovore i igre. Pričajte sa oba deteta (ako su deca u fazi govora) i slušajte šta vam govore jer neće imati iste utiske i ista pitanja. Morate naći odgovore i objašnjenja za dva različita seta pitanja, strahova i nedoumica. Socijalno okruženje neće biti isto za oba blizanca jer jedan je druželjubiviji, drugi je povučeniji ili je jedan nervozniji a drugi opušteniji sa vršnjacima i novim odraslim osobama. Ljudi će drugačije reagovati na svakog od njih. U novom fizičkom okruženju oni će se takođe drugačije adaptirati, jedan će recimo stalno zapinjati i padati na neki dovratak a drugi neće moći da nađe ni jednu zanimljivu igračku.

Okolina uvek reaguje na blizance. Sama činjenica da su deca blizanci izaziva interesovanje dece i vaspitača, ljudi u opšte. Vaši blizanci biće doživljeni posebno kao dete jedan i dete dva ali i kao par. Ova pažnja može da dovede do neželjenih reakcija. Blizanci se mogu jako primiriti i povući u sebe, sedeti samo zajedno – zazirati od razdvajanja ili mogu biti agresivni i nervozni, napraviti savez u koji neće dozvoliti nikome da uđe, koji će agresivno braniti. Ni jedan ni drugi način nisu dobri za njihovu socijalizaciju u grupi. Treba ih podsticati da se razdvajaju da stiču prijatelje koji su različiti ako tako žele, da sede sa drugom decom u grupi i da rade u paru sa drugom decom u grupi. U početku ovo treba ponuditi a posle malo i insistirati na tome inače blizanci, još lakše trojke će ostati posebna grupa u okviru grupe.

Vaspitači u vrtiću upisivanjem deteta u vrtić postaju partneri u odgajanju vaše dece i zato sa njima treba da sarađujete. Pitajte uvek posebno kako se koje dete ponaša i kakve teškoće ima, koje su mu snage i socijalne veštine. Ne govorite o svojim blizancima (trojkama) u množini, jer onda neće ni vaspitači tako posmatrati blizanački par. Ako imaju neke specifičnosti koje se tiču njih samih ili njihovog odnosa kažite to vaspitaču jer će mu pomoći u radu.

Ako se ukaže potreba razdvojite blizance u različite grupe, ovo je nekad dobro rešenje kada je jedan blizanac dominantniji i koči razvoj drugoga ili kada je par blizanaca zatvoren, nedostupan drugoj deci i vaspitačima. Uvek se vodite interesom oba deteta i time da oni treba da napreduju i razvijaju se kao individue a njihova jaka veza ostaje im čitav život.

Mali broj vaspitača kod nas ima neku posebnu edukaciju i iskustvo u radu sa blizancima tako da blizanci iz ugla vaspitača zahtevaju dodatnu edukaciju, saradnju sa psihologom ustanove i tesnu saradnju sa roditeljima. Ako vidite da vaspitač nije u stanju da isprati vaše blizanačke priče – reagujte. Razgovarajte sa vaspitačima, psihologom ustanove tražite dodatno angažovanje. Adaptacija je sama po sebi teška i treba vam sva raspoloživa pomoć. Ne treba da posežete za privatnim vrtićima, specijalnim tretmanima ili posebno iskusnim vaspitačima. Ono što vama treba je vaspitač entuzijasta i saradnja sa njim, u običnom državnom vrtiću i to je dobitna kombinacija.

Na kraju da navedemo prednosti ulaska u adaptaciju sa blizancima ili trojkama. Kao i sve ostalo što radite i ovo ćete izgurati odjednom. Nema dve adaptacije u dva navrata, nema prolaska kroz suze i virusne infekcije dva puta nego se sve odmah završava tu, u toku te prve godine boravka u vrtiću i nikada se više ne vraća. Gotovo jednom za svagda. Ako se dobro uklope u grupu blizanci, trojkice biće jedan drugom uvek podrška i oslonac. Uvek će u grupi biti neko njihov, nikad neće biti sasvim sami i to je za njih i za roditelje utešno. Imaćete dva izvora informacija što je često jako zgodno da dolazak do istine. Kada su deca mala da lažu u paru a pitate ih za istu stvar, na primer da li su lepo spavali u vrtiću; ukoliko se odgovori razlikuju imate dobru osnovu da produbite “istragu” o tome ko je spavao a ko ne.

Na kraju za svaki uspeh dece vi imate dve sreće, svaki put kada se nešto radi imate dva crteža ili figurice na izložbi, a za svaki praznik dve pozivnice i čestitke u isto vreme za isti povod. Možda je težak deo dok adaptacija traje ali sigurno je divan onaj deo kada prođe pa vi vidite dva srećna, adptirana deteta. Zato ne posustajte, mogu oni to a možete i vi!

Nikoleta Njegovan

diplomirani psiholog