I majke su ljudi

U toku svog ne predugačkog majčinskog staža počela sam da primećujem, grubo rečeno dva tipa majki. One koje stalno nešto kukaju, žrtvuju se i muče, ne stižu nikad ništa i svoju decu najčešće smataraju da su drugačija od drugih – zahtevnija, aktivnija i nemoguća za hendlovanje. Drugi tip majki radi i ćuti, često ima više od jednog deteta i požali se ponekad tiho i poverenju a onda povuče jače i krene dalje i ne okreće se. Ove majke preživljavaju svoje slomove uz najmilije ili same, bez pozornice i publike. Ovaj tekst biće posvećen njima. Da znaju da nisu same.

Ima jedan broj žena koje nemaju apsolutno nikakvu pomoć prilikom podizanja dece ili imaju vrlo malo, nedovoljno pomoći. Žene danas uglavnom rade, tačnije imaju zaposlenje i van kuće i u kući. Posle porodiljskog one kroče u nemilosrdno društveno okruženje u kome se očekuje da sad zapnu istom snagom kao pre trudnoće i porođaja, da daju sve od sebe i da su im sposobnosti jednako britke kao i ranije. Osim toga pritisak je i na fizičkom izgledu jer od žene se očekuje da se za tih godinu dana “stesala” i sredila i da sad već ima stas kao da nije rodila a o urednoj šminki, frizuri i pažljivo odabranoj garderobi da ne govorimo. Kući, od majki se očekuje da deca ne trpe, da ima vremena i snage za njih. Jer oni traže pažnju, žele da crtaju, igraju se sa mamom, da se maze i pričaju šta se sve danas desilo ili makar neku bajku. Očekuje se i da kuća bude uredna jer u njoj žive mala deca koja sve diraju, stavljaju u usta i na lice i higijena mora biti na zavidnom nivou. Osim toga deci (i mužu) potrebno je skuvati neko jelo barem jednom dnevno, oprati odeću i ispeglati je. Sitnice kao što su sečenje noktića deci, obuvanje izuvenih zepica 300 puta dnevno, saklupljanje igračaka i slično, nećemo ni pominjati.

Ovo du dakle zahtevi koji se postavljaju pred ženu kad se vrati na posao posle porodiljskog. I šta ona čini? Prihvata se svega toga, hvata kajase i vuče. Koji drugi izbor ima? A da vidimo odakle kreće ta žena, koja joj je startna pozicija. Nakon porođaja žena sa blizancima (a dovoljno je zahtevno i sa jednim detetom) praktično ne spava 3-4 meseca jer se bebe bude naizmenično a sisaju na dva sata! Nakon tog perioda san, grčevi i hranjenje beba se stabilizuju i žena polako počinje da radi sve više kućnih poslova jer poneko dnevno spavanje beba preskače i ima vremena da se detaljnije pozabavi kućnim poslovima. Kad se to ustali bebe počnu da prohodavaju. Tada žena ponovo počinje da svoje vreme u budnom stanju provodi trčeći za dve bebe nesigurne na nogama i u kućnim poslovima. Kada se bebe stabilizuju u  hodanju ostaje buđenje zbog noćnih hranjenja, nicanja zuba i presvlačenja. Tako umorna i dekoncentrisana, potpuno okrenuta bebećem svetu pelena i flašica ona kreće da radi na poslu a kada se vrati kući čeka je kućni rad. Na majkama koje nemaju da plate spremanje kuće i kojima rođaci ne čuvaju decu, pritisak je toliko veliki da  praktično čudi da ga uopšte mogu izdržati.

Majke svoje obaveze prihavataju i pokušavaju da uspešno ispune sve dnevne zadatke, budu dobre u svim ulogama koje treba da ispune. Upinju se zato što moraju: to je jedini način da opstanu, zadrže zaposlenje, upinju se jer nemaju drugi izbor pare su im neophodne, upinju se da bi dokazale da mogu, da su uspešne zbog sebe i drugih. To neko vreme i uspevaju a onda se dešavaju “pucanja” narodski rečeno ili depresije, stručno rečeno.

Sve na svetu ima svoj rok trajanja i kapacitet pa tako i čovek, tako i majke. Kada se taj kapacitet prekorači nakon izvesnog vremena dolazi sloma, kraha sistema. Ustajanje rano ujtru pre svih, spremanje dece za vrtić, spremanje sebe za posao, odlazak na posao (kada dete ima problema sa adaptacijom na vrtić boravak na poslu je prožet ovim stresom), obaveze na poslu, trčanje u vrtić da se preuzmu deca, prikupljanje informacija od vaspitača, oblačenje i odlazak kući, kuvanje ručka, igranje sa decom, sređivanje nereda u kući, regulisanje veša i sudova, održavanje osnovne higijene kuće, večera koju treba i spremiti i raspremiti, kupanje dece, sebe, pričanje priča, sređivanje nereda koji ostaje za njima. Samo nabrajanje ovih dnevnih aktivnosti je zamorno. A nekad se deca bude i noću pa se svima, pa i majci prekida san. Ako se doda tome da deca mogu biti bolesna, nervozna, da ponekad ne slušaju i inate se, da majku može neki dan da boli stomak ili glava, da ima kijavicu ili neku hroničnu bolest, onda je jasno da je to slučaj kada sve ove pobrojane aktivnosti obavljamo otežano. Majkama koje rade od kuće ili su domaćice jednako je teško uz dodatak da se od njih očekuje da im sve bude besprekorno i da se nikad ne žale jer su uvek kući, pa kako pobogu ne stižu i ne mogu?!

Jasno je dakle da se ovo ne može dugo izdržati i da niko ne može da živi ovim tempom na duge staze. Sada bi mogli da razmotrimo razloge. Zašto je sve ovo tako naporno?

Prvo roditeljstvo: ako je u pitanju prvo roditeljstvo roditelji su napeti, sve im je nepoznato a ako imaju dve male bebe odjednom onda se strahovi i nervoza često duplirani.

Broj zadataka: broj jednostavnijih i komplikovanih dnevnih zadataka koje treba obaviti je velik. Pošto je tako veliki broj zadataka zahteva stalnu koncentraciju a to je – nauka kaže, nemoguće onda se oni ili  obavljaju ispod očekivanog nivoa ili zaboravljamo na njih. Pažnja je psihički proces koji fluktuira, menja se i tokom dana ali i u toku kraćeg vremenskog perioda na primer jednog sata. Odrasle osobe mogu da drže punu pažnju oko 20 minuta a posle će pažnja neminovno opasti.

Vreme: broj zadataka premašuje raspoloživo vreme za njihovo obavljanje. Tako smo stalno u trci sa vremenom koju ne možemo dobiti. Ukoliko nešto propustimo, to nam kmplikuje stvar jer ostaje za sutra pa je i onako kratko raspoloživo vreme još smanjeno balastom od prethodnog dana.

Pritisci: svesno ili nesvesno jedan broj pritsaka pravimo sami sebi. Na primer: mora biti sve ispeglano (a pri tome peglanje peškira i posteljine nije neophodno) ili moramo biti uvek lepo našminkani za posao (makar to značilo 10 minuta ranije ustajanja). Ovi pritisci nas i pokreću na neke aktivnosti ali nekada nas ometaju jer služeći im, mi sebe preopterećujemo. Neke pritiske pravi okolina.  Ovo naročito u zajednicama u kojima ne žive samo muž i žena već šira porodica. Tu će često biti pritisaka da se kuća održava na određeni način ili deca vaspitaju po nekim procedurama. Pritisci na radnom mestu da se bude i pored obaveza kući tačan i efikasan, mogu biti nemilosrdni. Ovde su koncentrisani i pritisci vezani za fizički izgled (komentari o kilaži, garderobi ili frizuri ovde su najčešći).

Psihifizička ograničenja: pomenuli smo kapacitet pa se vraćamo na njega. Svaka čovekova sposobnost je ograničena i kada dostigne svoj maksimum organizmu je potreban odmor. Ukoliko izostane (a u slučaju kad sami odgajate dva mala deteta redovno izostaje) dolazi do pormećaja tih funkcija.  Deprivacijom sna stradaju psihičke funkcije: pažnje tj. koncentracije, opažanja, učenja a menjaju se i emocije pa je osoba razdražljiva, nervozna. Na fizičkom planu dolazi do promena: pokreti su neprecizni i usporeni zbog toga često dolazi do grešaka i povreda. Naš mozak ima sposobnost da se isključi kada umor pređe određenu granicu i da nas prislil na odmor. Tako dolazi do onih crnih rupa u kojima se ne sećamo kako smo zaspali, samo znamo da smo bili jako umorni i da smo se sad probudili. Postoje majke koje imaju neke manje invaliditete ili hronične bolest koje umanjuju njihovu mogućnost da se nose sa toliko različitih aktivnosti u tako kratkom vremenu.

Izolacija: Majke su često izolovane dok su deca mala. Prvih godinu dana sem sporadičnih poseta prijatelja i rodbine nema druženja. Majka uglavnom vreme provodi sa bebama i mužem koji je retko tu ceo dan, jer radi. Odlasci sa dve male bebe u posete su komplikovani i iscrpljujući za roditelje. Kasnije kada krenu na posao mame imaju još manje vremena za neobavezna druženja jer sad pored posla imaju i kućne obaveze. Tako je žena često sama, izolovana od odraslih ljudi koji joj znače pa i u trenutcima kada joj je teško. Razgovori sa mužem pomognu ali muževima se često čini da je majkama bolje nego njima. Oni bi sve dali da sede kući uz decu umesto da jure za parama.

Kolotečina: dani često liče jedan na drugi, aktivnosti se beskrajno ponavljaju i malo variraju. U vaspitanju dece često se čini da i pored uloženog truda nema nekog većeg efekta, da je kuća stalno u haosu a mi ništa drugo i ne činimo nego spremamo, da se sa mužem uvek iznova prepiremo oko istih stvari ili da na poslu tapkamo u mestu. Zbog toga što stalno činimo isto a efekti se ne vide (na oko) možemo da se frustriramo i rastužimo.

Neke stvari jednostavno ne možemo da izmenimo. Često su uslovi u kojima smo nepromenljivi a uvek su nepromenljivi drugi ljudi oko nas. Jedino što uvek možemo da menjamo smo mi sami. To je nekad veliki korak i težak ali uvek plodonosan, jedini koji sigurno menja situaciju. Šta možemo da učinimo?

Samopomoć: nađite vremena i presaberite se kako sebi možete odvaditi ili olakšati koji zadatak kod kuće ili na poslu. Kupite mašine za veš, sudove, sušilice, hlebopekače i mikrotalasne. Svaki aparat koji radi umesto vas je zlata vredan. Ako imate u budžetu neku rupicu platite nekom da vam jednom, dva puta nedeljno spremi. Mnoge žene ovo odbacuju kao nemoguće a nisu se ni raspitale za cene tih usluga. Proverite pa odlučite. Na poslu pokušajte da analizirate šta je neophodno a šta nije i ima li ljudi koji mogu da preuzmu neka vaša zaduženja.

Prioriteti: odredite prioritete u svemu. Od aktivnosti sa decom do kućnih poslova i porodičnih poseta. Možda vam je važnije da se poigrate sa decom nego da svaki dan imaju sveže pecivo. Možda vam je važniji duševni mir nego da ne uvredite dosadnu prijateljicu odbijanjem posete ili vam je bitnije da kuhinja bude čista danas nego da budu oprani prozori. Ne možete uraditi sve svaki dan i morate napraviti prioritete. Osim toga ako nešto od planiranog ne stignete, nema nerviranja, to je očekivano. Smanjte očekivanja koja imate u odnosu na sebe. To nije kapitulacija već prilagođavanje. Na taj način odbranićete se i od velikih očekivanja sredine. Napravićete granice sami.

Faze: uvek se setite kako je ovo što se dešava samo faza u vašem životu. Navikavanje dva deteta na nošu može biti jako stresno ali kakvo god da je prođe. Isto je i sa učenjem na čvrstu hranu ili adaptaciju u vrtić. To su faze koje prolaze. Naravno da dolazi neka druga faza ali je drugačija i sam prestanak nečeg što je bilo teško je olakšanje. Uostalom, vratite malo sećanja i videćete da kako vaša deca rastu vi možete sve više da radite neke stvari koje odavno niste. Trenutak kad ćete se vratiti na stari način života (ili veoma sličan) postoji ali kad se to desi vašoj deci nećete više biti potrebni. Međutim dotle imate vremena da zajedno rastete.

Vreme za sebe: zvuči ofucano i stalno se preporučuje – nađite vreme za sebe! “Gde da nađem i šta da radim sa njim?” – to je obično ono na šta prvo pomisli autorka teksta kad to vidi. Zato ćemo malo raširiti priču. Prvo to bi trebalo da znači da treba da obratite pažnju na to šta jedete. Masna hrana opterećuje želudac i usporava vas, gazirano i slatko daju veću količinu energije koja se brzo istroši pa vam organizam traži još takve hrane. Suviše kafe ubrzava rad srca i stvara nervozu. Nedovoljan unos vode dovodi do glavobolja i dehidratacije. Ovo nisu velike stvari, ne traže puno vremena a ako ih uračunate i primenite ova saznanja puno pomaže. Puno vode voća, povrća, žitarica, sira i jogurta, nemasnog mesa omogućavaju vam optimalno funkcionisanje tela.  Sledeće što ova čuvena rečenica podrazumeva je da vodite računa o zdravlju. Ako osetite potrebu, neku smetnju ili bolove (jake ili učestale) idite kod lekara, ne odlažite i ne stavljajte sebe na zadnje mesto. I još nešto: pokušajte da se opustite kad god je moguće. Dok putujete autobusom, čekate nešto u redu ili imate pauzu u poslu probajte da se isključite od svega. Pogledajte u oblake i kakve šare oni prave, poslušajte ptičice ili vetar, zatvorite oči i setite se zvuka, mirisa i dodira mora. Ova kratka isključenja će vas odmoriti. I na kraju ovo podrazumeva da nađete nekako vreme za ljude i aktivnosti koje volite. U ovom veku tehnike ne mora to biti pravi susret ako ne može da bude. Sretnite prijatelje na skajpu, fejsbuku, na forumima. Ako volite da čitate pročitajte nešto koliko stignete, ogledajte makar na preskok neki film koji ste hteli ili se namažite novi losion za telo koji miriše na lotusov cvet ili sličnu egzotiku.

Mali trikovi za podizanje raspoloženja: kada vas umor savlada promenite aktvivnost, probajte da se osvežite pranjem zuba, umivanjem ili pranjem stopala hladnijom vodom. Pomaže da ustanete, protegnete se i uradite nekoliko jednostavnih vežbica kojih se sećate iz osnovne škole. Ako vas uhvati depresija nemojte se udubljivati u tom trenutku i razmišljati o svojim problemima, radije pogledajte smešan film ili kratku scenu iz omiljene komedije na Youtube-u, poslušajte veselu muziku ili neku muzičku numeru iz vaše mladosti ili nekog srećnog događaja iz vašeg života. Tek kad depresija prođe porazmislite šta je do nje dovelo i kako da sprečite da se to opet desi, šta je potrebno da menjate kod sebe.

Podrška: nađite podršku u svojoj okolini. Porazgovarajte sa nekim odraslim o vašim poblemima. Neka to bude vaš muž, majka, dobra drugarica, fejsbuk prijateljica u sličnoj situaciji. Podelite brige i videćete da niste jedini u takvoj situaciji da ima ko vas razume i saoseća sa vama. Kad god vam se plače isplačite se. Pokušajte da ne gušite ove emocije i misli, lakše je kada se one ispolje.
Sa druge strane rešite se svih kontakata koji vas uznemiravaju i crpe vam energiju. Ako vam je to teško da uradite setite se da vam neodgovarajući ljudi crpe energiju koji bi ste dali svojoj deci. Potrebna vam je podrška i razumevanje, svi koji vam unose nemir, kritikuju vas bez mnogo osnova, pritiskaju vas da nešto činite ili ne, traže vam greške i slabosti nisu društvo za vas. Nisu vam podrška.

Zamke

Postoji nekoliko stvari koje deluju kao praktično rešenje u trenutku ali na duže staze su pogubne za zdravlje.

Lekovi. Mame svoje boljke manje i veće rešavaju same. Ne savetuju se sa lekarima i onda piju nasumice lekove što može biti kobno. Takođe preterana upotreba nekog leka šteti zdravlju. Kod umora često se javlja glavobolja pa tako se može uzimati previše lekova protiv glavobolje ili bolova tako da se ozbiljno poremeti funkcionisanje organizma.

Alkohol je takođe opasna klopka. Može se učiniti kao prigodno sredstvo za opuštanje i umirenje ali na duge staze alkohol šteti organizmu i stvara zavisnost. Vaša deca sigurno neće uživati kad odrastu da vas vode na lečenje od alkoholizma. Slično je i sa tabletama za smirenje. Ponekad da, ako su propisane onda toliko koliko su propisane ali na dnevnoj bazi ih ne treba konzumirati. One deluju direktno na nervni sistem, usporavaju njegovu funkciju i ne treba ih suviše koristiti.

Grubo zanemarivanje svojih potreba. Razmišljanje u stilu “Nije važno za mene”, nije dobro. Ono vodi preskakanju redovnih obroka, sna i lične nege u svakom smislu. Organizam će neko vreme izdržati ali kad se istroše rezerve i sistem premori sigurno dolazi do sloma. Naročito je loše piti puno kafe i energetskih pića jer ovo su stimulansi koji onda kada nam organizam javlja da je stanje kritično i da mu je potreban odmor, mi ga ovakvim supstancama u tom momentu kad mu treba pomoć dodatno opterećujemo. Probajte to da uradite sa bilo kojom mašinom, tako pa proverite posledice.

O tome da roditeljstvo nosi umor, iscrpljenost i različita odricanja od svojih zarad dečijih potreba retko se ozbiljno govori. Današnji roditelji koji su često pretrpani poslom nemaju luksuz da se sa svojom decom druže koliko žele a i kad su zajedno umor često toliko pritiska roditelja da je vreme provedeno sa decom često manje kvalitetno. Kada se roditelji požale nekom obično dobiju odgovor: “Važno da su živi i zdravi!” Nekako se automatski podrazumeva da ako imaš zdravu decu, što jeste važno, ne smeš da budeš umoran i iscrpljen jer bi ti bilo i gore da su bolesni. Onda roditelj oseti grižu savesti što je išta i rekao.

Nezaboravite da imate prava da budete umorni, da se osećate izolovano i usamljeno, da se osećate bespomoćno ili da su neke vaše aktivnosti besmislene. To ne znači da ne volite vašu decu ili ne cenite što su čila i zdrava. Ne. To nema veze jedno sa drugim. Vi ste umorni i to je sve, samo o tome je reč a na to imate prava.
Naravno da sve ovo nije ništa u poređenju sa radošću i ljubavlju koju osećate prema svojoj deci, naravno da vredi, naravno da je pretežno predivno biti roditelj. I zato se svi mi i dižemo iz magle umora i tame povremene depresije i nastavljamo. I tako koliko god puta treba.

Nikoleta Njegovan dipl. psiholog